12. Veliko Selo - Miljana veruje da će njeno Veliko selo jednog dana ponovo biti veliko!

Osvajam polako Kružni put. Prelazim na onu drugu stranu koja je bliža Poljskoj Ržani, odnosnio gradu. Skoro da sam zaboravio, da nisam listao na internetu, da selo zovu i "Golemi Čivlik"! Ostalo iz vremena kada je zaista bilo veliko, Veliko Selo.

Išao sam od Poljske Ržane i prolazio selo za selom. Predivno vreme, plodna pirotska kotlina, na njivama tu i tamo ima ljudi. Jesenji radovi. Neko bere kukuruz, drugi, vredniji već oru da bi sejali pšenicu.

Veliko Selo pamti bolje dane, kada je ovde bilo mnogo više dece, kada su sve kuće bile pune, a sada, većina meštana, rodjenih ovde, posebno ovi mladji su otišli. Negde! U Pirot ili dalje. To je ono "cipela" o kojoj govorimo. Kao i u drugim selima Zadruga ne radi, Dom kulture je sredjen, autobusi saobraćaju, ima svega kao u gradu, nedostaje kanalizacija. Ali polako. Da najpre pristignemo u selo, tamo nas je čekala Miljana Djordjević, jedna od retkih dama, predsednica mesne zajednice . Idemo u centar sela, naćićemo Miljanu

Nije nam bilo potrebno mnogo vremena. Autobus sa ljudima koji su čekali je otišao i eno je, Miljana se pojavila

Sa Miljanom smo napravili plan gde ćemo, sa kim ćemo razgovarati, kako bi saznali sve ono što nas i najviše interesuje. I Miljana nas je povela na pravu adresu. Kakva kćerka, taklav otac, ili obrnuto. U razgovor se priključio i komšija. Znamo se iz mnogih drugih situacija. Privrednih, poilitičkih. Nisam mu dozvolio da vodi politiku.

Vukadin nas je poveo da vidimo njegovu "muku", štale gde čuva krave. Medjutim, na ulici lepo iznenadjenje. Djačići njih četvoro, vraćali su se iz Škole. Priča sa decom je uvek puna izazova.

Deca su otišla, a mi u gazdinstvo Vukadina Panića. Priča je ista. Teško je, radi se od jutra do mraka. Cena mleka niska...

I kakav je red uz kafu i domaću, sa Miljanom i njenim vrednim ocem Vukadinom, nastavili smo priču. Miljana se žalila da malo ko hoće da se uključi od koleginica i radi za selo. Teško je, ali neće stati. Tata u svom poslu, takodje...

Dok smo razgovarali, kao poručen, stigao je "mladi gazda", zet , Miljanin suprug.

Kada smo izašli na ulicu video sam stare fudbalske prijatelje. Aca "Šop" bio je "strašno" krilo, igrao u Radničkom, Jedinstvu i njegov sin Bojan, za koga je prava šteta što nije bio uporniji. Bio je kršan momak, brz, dobar bek i štoper u Radničkom. Svratili smo da se vidimo i odmah je krenula priča.

I konačno, obećao sam da ću svratiti u gazdinstvo Matejića. Tamo sam najpre krenuo u razgovor sa njegovim pobratimom, Jovicom Panajotovićem. Čovek je u poslu poodavno.

Matejić je samo nastavio priču. Uporno ,,udarao,, u politiku, što mu nisam dozvoljavao, jer je do juče kao odbornik imao priliku da priča, a i jeste, do mile volje.

I to bi bilo sve. Miljana mi je javila da u selu postoji i farma kokošaka, a ja se sećam da je na ulazu u selo, sa druge strane bio još jedan dobar biznismen. Kažem, bio, ne znam šta se sad dogadja.

Utisak iz Velikog Sela, sličan svemu što smo do sada čuli. Ko radi, ko želi da radi i ko je na nogama "od jutra do sutra" taj je nešto postigao. Mladi se retko odlučuju da se vrate zemlji. Nemaju novca, ideju, volju ili nešto četvrto. Čuje se da će Država davati novčane podsticaje onima koji žele da se bave poljoprivredom. Eto prave stvari, da "buknu" sela.

Sa takvim utiskom, polako sam napuštao ovo veliko Veliko Selo !